Posle 6 meseci nezne i bliske veze, moj momak me je jedne veceri poveo u kafic na muziku. Sve vreme me je grlio i ljubio tamo. Bio je nezan i pazljiv. Zatim me je povezao kuci jer moramo i ja i on rano da ustajemo. Bilo mi je cudno, jer smo se i pored toga vidjali do kasno. Ispred mog doma, pre samog poljupca za laku noc, pogledao me je s osecajem krivnje i rekao ''Jel mozemo da ostanemo samo prijatelji?''.
Ostala sam u soku. Nije zeleo da objasnjava nista, samo je rekao da zivim u oblacima. Poceo je i da se ljuti kad sam pitala za razlog, da li je druga u pitanju. Od tada, ponekad se saljivo javi i pita kako sam, a ako pomenem da mi nedostaje, pocne da me ismejava, omalovazava i kritikuje. Zato ja njega ne zovem uopste, ali mi je toliko tesko da jako cesto pozelim da me nema.. mozda zato sto me je do poslednje sekunde okrutno drzao u zabludi da je sve u redu.
autor:NN
0 komentari:
Objavi komentar