Udala sam se odmah poslije srednje škole. Prva godina je bila kao u
snu, imala sam divnog muža, volio me i pazio i kao krunu naše ljubavi
rodila sam godinu dana kasnije dijete. Ali naša je sreća bila kratkog
daha. Moj muž se razbolio i ma koliko bolilo morala sam se pomiriti sa
gubitkom.
Nije to bilo lako. Imala sam 21 god. i bila sam udovica sa bebom.
Nisam znala šta ću sa sobom,sve dok jednog dana nisam pogledala svoju
ćerku i rekla sebi: hoću nešto da joj obezbjedim, neću da zavisimo od
baka i deka. I tako sam upisala fakultet. Nije bilo lako,ali zanimljivo
svekar i svekrva su me podržali i pomagali i na tome ću im biti
beskrajno zahvalna,dok su moji roditelji govorili da se manem ćoravih
poslova i da čuvam dijete,da od toga nema ništa i da je to prevelik
zalogaj za mene.
E pa nisu bili u pravu, ja sam danas inženjer elektrotehnike,imam
siguran posao i egzistenciju za svoje dijete. Zato,ljudi ne odustajte
nikad u borbi, pogotovo ako imate za koga da se borite.
ispovesti.com
0 komentari:
Objavi komentar